Hoću kući u Beograd...

reče u jednom momentu moje dete... I ja shvatih da ja tu rečenicu ne razumem... Moja kuća definitivno nije u Beogradu... tj možda i jeste... nisam baš sigurna :) I shvatam da će taj stan u Nišu gde sam odrasla prepun uspomena zauvek biti ta neka moja kuća, sigurnost, ljubav, toplina. Beograd je mesto za mene, koje volim, u kom živim i uživam, dovoljno mali i taman veliki za mene i moje želje ali nije moj dom... Možda zato što je Tamara u Americi, mama je tu, tate nema...i ne znam gde je baš moj dom. Svuda gde smo zajedno, nasmejani, srećni, tu mi je dom. Za moju decu ta ljubav, sigurnost, uživanje je dom u Beogradu. Želim da ga imaju, osećaju, žive... Hoću kući u Beograd :) jako čudno i jako lepo :) A gde je vaš dom?